Piše: Branka Bunjevčev, Novi Sad
“Oslobađam svoje roditelje osećaja da su me izneverili.
Oslobađam svoju decu potrebe da me učine ponosnom.
Neka vlastiti put ispisuju slušajući svoje srce koje im neprestano šapuće na uho.
Oslobađam svog partnera obaveze da me učini kompletnom osobom. Ništa mi ne nedostaje; stalno učim zajedno sa svim drugim bićima.
Zahvaljujem se svojim precima koji su se sjedinili kako bih ja danas udisala život.
Oslobađam ih grešaka iz prošlosti i želja koje nisu ispunili, svesna da su učinili najbolje što su mogli da razreše svoje poteškoće u skladu sa svešću i shvatanjima koja su tada imali.
Poštujem ih, volim i vidim njihovu nevinost.
Ogoljavam se pred njihovim očima, te tako oni znaju da ne skrivam i ne dugujem ništa osim odanosti samoj sebi i vlastitom postojanju.
Prateći mudrost srca, svesna sam da ostvarujem svoj životni cilj, slobodna od vidljivih i nevidljivih vezanosti koje mogu da ugroze moj Mir i Sreću koji su moja jedina obaveza.
Odričem se uloge spasiteljice, one koja ujedinjuje ili ispunjava očekivanja drugih ljudi.
Učim kroz, i isključivo kroz LJUBAV
